Појаву савремене уметности- у сликарству условиле су пре свега велике промене у свим областима, у науци, у људском размишљању као и тежњи самог уметника да одступи од размишљања које је уобичајено и устаљено. Свесни разних нивоа стварности уметници су стварали своја дела у бурној размени мисли и дела.Тражећи човеково место у свету, код неких уметника се родила слика о човеку као беспомоћном бићу које зависи од случаја, слепе судбине, док су други тражили да остваре јединство са свемиром. Прве фазе савремене уметности биле су изузетно квалитетне. Једна од тих фаза је фовизам. Припадници овог правца подржавали су интензитет боје сликајући бојама директно из тубе. Желели су да потпуно осамостале боје независно од предмета како га ми видимо. Настојали су да их међусобно не повезују и да слике буду линеарно- колористичке.
Врло занимљив правац је експресионизам..Уметници овог правца теже да представе болна стања модерног човека, његову узнемиреност, осуђеност и панику.Природу и средину око себе доживљавају као непријатељску и нечовечну због чега је њихова слика стварности деформисана и искривљена.
Реакцију на осећајност и спонтаност фовиста и експресиониста изразио је кубизам. Свет око себе кубисти су посматрали на тај начин што су сматрали да су предмети непроменљиви и стални и да не зависе ни од тачке посматрања; ни од осветљења.Слике изгледају деформисано јер се тежи приказу предмета са свих његових страна. Наставак модерне уметности по мом мишљењу је једно велико глупирање, не само у сликарству већ и у другим пољима уметности.Да ли је изразито паметно изложити гомилу отпада, измет, слике поливене урином, потпуно бело платно без ичега на себи и још низ других будалаштина. Тако на пример Казимир Маљевич изложио је бело платно или слику под називом “Црвени квадрат, црни квадрат” Он има низ објашњења за своје виђење садашњице. Сликарски елементи по њему су небитни и крајње су поједностављени.
Данас у музејима савремене уметности поставља се видео –бим на којем трешти музика са једноличним ритмом, притом музику прати нека сцена која се стално понавља што може да изазове главобољу. На улазу у Музеј савремене уметности, постоји мали телевизор на коме се непрестано приказује једнолична фаца жене која се чешља,прво полако уз речи “Уметност мора да буде лепа, уметник мора да буде леп”, затим све брже, док чешљање не пређе у чупање косе све више изговарајући те речи. Врло дирљиво.
Уметност постоји да у човеку развија осећаје лепог, јер је и сам живот леп. Музеји и дела у њима треба да учине да кад излазимо из њих- да се осећамо срећно и лепо, да нас бар на тренутак удаље од стварности-која можда и није увек лепа.
Марија Јовановић
