Домски бонтон

Велики је број места где се сусрећемо са познатим и непознатим људима. Хтели ми или не хтели, наше понашање други примећују и оцењују, и често од тог нашег понашања зависе и општи утисци о нама. Не желећи да указујемо на разне ситне обзире и многобројне детаље који одређују како се морамо понашати у свакој прилици ван куће, ипак морамо да упозоримо на нека прихваћена понашања која важе на јавним местима., која олакшавају међусобне контакте. Дакле да почнемо:

На степеништу

Чим изађемо из собе већ смо на јавном месту. Нека степеништа су веома уска и стрма и тиме отежавају истовремено кретање више особа. Женама и старијим особама треба дати првенство при пролазу. Исто то треба учинити према сваком ко носи неки терет или води са собом малу децу.Отпатке и опушке бацају се у корпе за отпатке а не около. Чини нам се да је оно писмено упозорење: “не пљуј по поду” већ остатак прошлости, али ипак није сувишно поновити да се пљување на сваком јавном месту, па и на степеништу, сматра крајње непристојним. Гласан говор, смех, певање и свађу треба избегавати.Да споменемо још једну појаву: Појединци веома често шарају по зидовима исписујући понекад и грубе и просте речи. Чисти и уредни зидови су лепши од ишараних.

На улици

За понашање на улици има врло много правила. Већина нам је позната али није сувишно да се, у једном кратком прегледу
мало подсетимо. Основни принцип који треба да регулише наше понашање на улици јесте свест о томе да на улици нисмо сами и да је међусобно правилно опхођење правилно опхођење
особина цивилизованог човека. Гласан говор, бучан разговор, бучан смех, звиждање и певање сметају другим пролазницима . Изузетак су неке посебне прославе када и други пролазници на то гледају благонаклоно ( народни празник, прослава матуре....)Заустављање на плочнику за време живог уличног саобраћаја треба избегавати. А ако је тај разговор нешто дужи, предложићемо познанику да се уклонимо са улице у неки пролаз или парк док разговор не завршимо. Често смо сведоци како се два пролазника не могу да мимоиђу, јер по неколико пута и један и други крену на исту страну. То се неће догодити ако се води рачуна, о томе да се увек уклањамо на десну страну.
Носимо ли торбу, кофер или кесу са намирницама држимо је оном руком са које стране пролази мање пролазника. Ако пада киша и носимо отворени кишобран, подижемо га изнад пролазниковог у сусрету ако је он нижи растом.
У свим случајевима кретања улицом мушкарац је онај којим даје предност женама, њиховој сигурности. Изнимак је када је у питању инвалид, стар и немоћан мушкарац. Њима су и жене дужне да признају предност .Труднице и мајке с малом децом у свим приликама и на сваком месту имају предност.
Окретање на улици за другима је вема ружан обичај. Окретање на улици је знак неваспитања, и ако то чинимо, сигурно је да ће нам други то замерити.Често сусрећемо групу људи који иду упоредо, заузимају целу ширину и на плочнику закрченом пролазницима стварају још већу гужву.Упоредо могу ићи највише три особе. Ако је друштво веће, треба да се раздвоје у више група.
Крајње је неукусно и ружно бацати отпатке на улици, као и на сваком другом јавном месту, када свуда постоје корпе за отпатке. Изгњечене кутије од цигарета, аутобуске карте, отпаци од воћа, разни папири и сл. разбацани по улици знак је крајњег примитивизма.
Из Бонтона