Педесет и први Међународни сајам књига привукао је као и увек много посетилаца и љубитеља књиге.Као једна од таквих, наоружала сам се стрпљењем и са другарицом се упутила ка Београдском сајму. Међутим, већ при самом доласку огромна маса људи који се гурају и немају обзира ни културе успели су да ми мало покваре расположење. Милица и ја смо одмах почеле дискусију око тога какав смо ми то народ и на ком нивоу је наша култура.Пар сати које смо на сајму провеле били су исцрпљујући за нас и често смо излазиле напоље да “ ухватимо ваздух”.
Људи се разликују, па су и интересовања за књиге била разноврсна На штандовима је било у понуди књига различитог садржаја: разне енциклопедије, бестселери, хронике, часописи, стрипови.... Много тога ми је привукло пажњу али због гужве неким штандовима нисам могла ни да приђем.
Након дужег разгледања успела сам да одаберем оно што ме је интересовало.Купила сам две књиге :“ Зовем се црвено”. Орхана Памука која је била и најпродаванија књига на овогодишњем Сајму и “ Мемоари једне гејше” аутора Артура Голдена коју сам прочитала у једном даху а фасцинирала ме је богатим сликама портрета жена и сликама једног необичног и у великој мери ишчезлог света..
Уморне и измучене али ипак задовољне избором књига, кренули смо пут Дома... Успут сам размишљала која је сврха одласка на Сајам књига? Чини ми се да је то постало више помодарство и да је све мање људи који долазе на Сајам књига заиста због књиге и да је купе по јефтинијој цени, а све више оних који долазе да би били виђени... Сајамски попуст траје и по његовом завршетку, тако да ћу следеће године размислити да ли ћу ићи на Сајам књига( подсећа ме на вашар) или у књижаре у којима могу књиге сталожено и мирно разгледати и такође купити по нижој цени.
Петровић Данијела 19/I